Derventa – Otkako zna za sebe Ratko Đekić delio je ljude samo na dobre i bolje. Loših za njega nije bilo. Ni u rodnoj Bišnji kod Dervente, a ni u svetu u koga se Ratko otisnuo pre četrdeset i malo više godina. Radio je prvo u Austriji, a onda otplovio preko „lokve” u Ameriku.

Nemaštinu i seoske sokake rodnog kraja, vodenicu i prugu kojom je sve do sedamdesetih godina prošlog veka stenjao „ćiro”, Ratko je zamenio dolarima koje je mukom sticao, luksuznim automobilima koje je vozio, putovanjima svetom. Ali, rodnu Bišnju mu niko nije mogao iz srca otrgnuti.

A ta Bišnja, da nije Ratka, ne bi bila to što danas jeste. Ne bi imala ni manastirsko zdanje Pokrova presvete Bogorodice, ni vladičanski dvor, ni zavičajni muzej, ni hektare sa hiljadama stabala jabuka, ni asfaltne puteve kroz selo, ni lepo uređene staze uz rečicu Bišnju ni ,,Vrata raja” sazidana od cigle hrama u Derventi koga su hrvatski vojnici devedeset i druge sravnili sa zemljom.

Kad god bi došao u Bišnju, a to je obično deset puta u godini dana, Ratko bi odlazio dole uz rečicu Bišnju i na ruševine starog mlina. Sećanja bi tada navrla. Posebno na Ratkovu prvu ljubav, neku Maru, pa onda na nestašluke, na plivanja leti i klizanja zaleđenom rečicom zimi.

– A ta vodenica sa dva kamena, izgleda da je bila presudna za biznis kojim sam se kasnije bavio. Sedeo bih i gledao kako otac uzima ujam, ili ušur kako neki zovu nadoknadu za mlevenje žita koja je pripadala vlasniku vodenice. Već tada sam računao da se i u drugim poslovima nešto slično može raditi. I posle toga zaraditi i postati bogat, seća se Ratko.

U Bišnji kod derventskih Osojaka danas je oko dve stotine duša. Žive uglavnom od onog što nudi zemlja i svojih ruku. Osim Đekića malo ih je napuštalo rodni kraj.

Kada je Bišnja u pitanju, za Ratka nikad ništa nije bilo skupo. Više od milion dolara uložio je u rodni kraj. Ne zna se šta je više činio – podizao crkve, plantaže, puteve... ili novčano pomagao seljane.

Ratko danas i kod San Dijega podiže manastir Sretenja Gospodnjeg isti kao u rodnoj Bišnji. Kumovao je i crkvi Svete Petke u susednom San Marku. Između San Dijega i Kalifornije i Bišnje i Osojnice, Ratko nikada nije birao. Dedovina je uvek bila ispred i iznad svega.

– Pare prolaze, a ovo što ja radim ostaje. Misle to i mnogi sa kojima sam se sretao u Americi. Poput Vlade Divca i brojnih drugih poznatih Srba. A narod? On je ostao isti. Moli svevišnjeg samo da ne bude gore. Ovako kako je, narod će nekako izdržati. Zato tom narodu moramo darivati bar malo pažnje. Da makar oseti da nije sam i zaboravljen, ističe Ratko.

Zbog svega što je učinio za dobro svog naroda Ratko je odlikovan Ordenom Svetog Save prvog stepena, Gospojinskom i poveljom počasnog građanina Dervente te drugim priznanjima.

– Vredniji od svega toga su susreti sa ljudima. Makar te i neko od njih samo potapšao po ramenu, na kraju će Ratko Đekić.

Slaviša Sabljić

--------------------------------------------------

„Tajna večera” na dar manastiru

Ljubav prema rodnom kraju u ikone manastirskog zdanja Pokrova presvete Bogorodice ugradila je Snežana Božinović, Amerikanka srpskog porekla. Rođena je u Lionu. U Francuskoj je završila likovnu akademiju. Danas je samostalni umetnik u Los Aneđelesu.

Moja „Tajna večera” je poklon manastiru. Radom na ovoj slici želela sam da ostavim deo sebe u bišnjanskoj dolini. Mojoj dedovini, dabome, ponosno će Snežana.

Izvor: Politika.rs